Селимир Радуловић, биографија

Селимир Радуловић (1953) je објавио тринаест песничких књига: Последњи, дани (1986), Сан о празнини (1993), У сјенку улазим, оче (1995), О тајни ризничара свих суза (2005), Снови светог путника (2009), Под кишом суза с Патмоса (2012), О пастиру и камену са седам очију (2015), Сенка осмог еона (2016, 2018),  Дванаест  (2018), О дукату с ликом старца (2020), У царству ветрова арамејских (2022), Запис на стубу, јерусалимском (2023), По води која је прала ноге, Исусове (2024), Ево, анђела (2025), књиге изабраних песама: По лицу ноћи (1996, 1997), Књига очева (2004), Где Богу се надах (2006), Извештај из земље живих (2009), Светло из очеве колибе (2011), О крсту, малом, дрвеном (2024), и књиге изабраних и нових песама: С виса сунчаног, страшног (1999), Као мирни и светли весник (2008), Песма с острва сирочади (2010), Дах мале молитве (2017), Исповест тумача царевог сна (2019), Седам малих дрхтаја (2021) и књигу сабраних песама С камењем, Христовим, белим (2025).

У издању Српске књижевне задруге и Православне речи објављена су му Изабрана дела, I–V (2013); у издању Архива Војводине и Лагуне објављена су му, такође, Изабрана дела, I-VII (2023).

Аутор је књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987), књига огледа Светло из очеве колибе (2015), Гле! Јагње Божје! (2020), Оно мало соли (2020), монографије о Светом Сави (2020), заједно с Епископом Новосадским и Бачким др Иринејом, и пет антологија/хрестоматија. Антологија Златни век српског песништва имала је три издања (2010, 2019, 2022, 2024).

Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015). У часопису Нова мисао, у новембру 2022, објављен је темат Светло из очеве колибе, посвећен књижевном делу Селимира Радуловића.

О његовом делу објављене су две књиге – Слободан Жуњић / Лако језгро песништва (2015) и Саша Радојчић / За светлом из очеве колибе (2018).

Издавачка кућа Чигоја објавила је, у колекцији Одговори, књигу разговора Милоша Јевтића са Селимиром Радуловићем Очево лице књиге (2017), а Народно дело наставак разговора То сам ја, Оче, мој (2025).

Књиге изабраних песама објављене су му на македонском (Светлина од очевата колиба, 2016), руском (Свет иных пространств, 2017), грчком (Φως απο την καλυβα του πατερα, 2017), немачком (Der Hauch des kleinen Gebets, 2018), енглеском (The light from my father’s hut, 2021) и словачком (Svetlo z otcovej koliby, 2022) језику.

За свој књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада, Искру културе, Печат вароши сремскокарловачке, Кочићево перо, Награду Прољетног сајма у Бањалуци, Награду Теодор Павловић, Вукову награду, Награду Миодраг Ђукић, Награду Симо Матавуљ, Повељу Мораве, Награду Књига године Друштва књижевника Војводине, Награду Деспотица Ангелина Бранковић,  Кондир Косовке девојке, Теслину голубицу, Медаљу Константина Философа, Словенске уније из Чешке, Награду за животно дело Културног центра Војводине Милош Црњански, Награду Ђура Јакшић, Змајеву награду Матице српске, Награду Лаза Костић, Награду Стеван Пешић, Златну медаљу за заслуге Председника Републике, Орден Светог Стефана Лазаревића Светог Синода Српске Православне цркве, Награду Милан Богдановић, Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије,  Награду Ђура Даничић, Награду Филип Вишњић, Награду Теодор Павловић (за животно дело), Печат херцега Шћепана, Награду Premio internazionale d’eccellenza Città del Galateo (Италија), Светосавски златник Српског националног савјета Црне Горе, Награду Бранко Ћопић, Српске академије наука и уметности, Награду Душан Васиљев, Награду Марко Миљанов, Удружење књижевника Црне Горе, Награду Свети Стефан Штиљановић, Повељу Песничких Златиборских ватри, Награду Златни витез (Русија), Награду Меша Селимовић, Награду Јанко Шафарик, Награду Мирослав Антић, Награду Беловодска розета, Награду Троношки родослов, Награду Јован Скерлић и Награду Балкански књижевни видици.

Управник je Библиотеке Матице српске и главни и одговорни уредник Летописа Матице српске. Живи у Новом Саду.