Поводом обележавања 200 година од рођења српског књижевника, културног делатника и оснивача Српског народног позоришта Јована Ђорђевића (Сента, 25. новембра 1826 – Београд, 22. април 1900), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор из дела Јована Ђорђевића, као и литература о њему, може се погледати од 1. до 30. септембра 2026. године, у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Наташа Бундало Микић и Вања Ковачевић, а уредник Селимир Радуловић.
Рођен је у Сенти 25. новембра 1826. године. Јованов отaц Филип се бавио трговином, економијом и пчеларством. Мајка Ана (рођена Малешевић) научила га је да чита и пише. Основну школу завршио је у Сенти, нижу гимназију у Сегедину, а више разреде гимназије похађао је у Сегедину, Новом Саду и Темишвару. Уписао је Медицински факултет у Пешти 1845. године. Три године студија у Пешти провео је као Текелијин стипендиста. Револуционарне 1848. године прекинуо је студије, јер је очево имање пропало, а стипендија од 60 форинти није била довољна.
Следеће, 1849. године, бачки велики жупан Исидор Николић-Џавер, и сам познати писац, позвао га је у Сомбор. Запослио га је као чиновника дијурнисту, (где је провео две и по године), а затим послао у Загреб да заврши студије. Ђорђевић је након дипломирања из Сомбора отишао у Лугош, за судског чиновника, а 1852. године, на позив патриота, прешао је у Нови Сад за професора Српске православне велике гимназије. Предавао је латински језик, историју и географију, а факултативно и француски језик.
Постао је секретар Матице српске 1857. године у Пешти. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1857-1859. године, и једини књижевник из матичиног одбора без права гласа. Године 1859. одазвао се понуди Данила Медаковића и прихватио је, уз Ђорђа Поповића, сауредништво у Србском дневнику у Новом Саду, водио је администрацију и просветни део листа, а 1860. године је почео да објављује низ важних чланака о позоришту и тиме непосредно допринео оснивању сталног Српског народног позоришта под окриљем Српске читаонице у Новом Саду.
Као посланик на Благовештенском сабору писао је белешке са саборских седница, које је после издао у књизи: Радња Благовештенског Сабора. Предао је уређивање Србског дневника Светозару Милетићу 1863. године, а сам се, све више, посветио позоришту. Србски дневник је био обустављен 1864. године, а Ђорђевић као одговорни уредник стављен пред војни суд. Иако је 1865. дошло до опште амнестије, лист више није покренут. Довео је новосадску трупу на гостовање у Београд 1867. На тој представи кнез Михаило је обећао да ће о свом трошку сазидати зграду за позориште у Београду.
Ђорђевић је 1868. године позван за првог директора Народног позоришта у Београду, а кад је креирано звање драматурга, он је именован на то место. Основао је привремену Позоришну школу 1870. године. У изворима се наводи да је био драг и поштован пријатељ, коме су глумци дали надимак Фотер (од немачке речи Vater– отац). Народно позориште је затворено 1873. године, против Ђорђевићеве воље, а он је постављен за директора полугимназије у Шапцу. Као најважније ипак се истиче његово иницијаторско и организаторско деловање на културном, а посебно на позоришном пољу, где спада и оснивање Глумачке школе у којој је предавао. Краљ Милан Обреновић одликовао га је Орденом Светог Саве III степена, а краљ Александар Обреновић Орденом Светог Саве II степена.
Ђорђевић је почео да пише стихове рано, 1842. године, посвећене преминулој сестри – „Спомен сестри Милици”. Касније је радио на поезији, спевавши популарну позоришну алегорију Маркова сабља, и у њој песму – будућу српску химну „Боже правде”. Објавио је у Српском народном листу песму „На Светог Саву”, а у алманаху српске омладине Славјанци, песму „Кнез Павао”. Од књижевних радова, осим споменутих, истичу се: биографије о Двојици Станимировића, биографија о Чучук-Стани (1884), Латинско-српски речник (1886), Општа историја у два тома (1898), многобројна позоришна дела превођена с мађарског и немачког (Шилерова Сплетка и љубав), оцене за многе уџбенике и књижевне појаве путописи (објављивани у Летопису) као и занимљиве успомене у Јавору. Ђорђевић је по карактеру био неуморан, истрајан, темељан, свестран, озбиљан, необично даровит и мудар. Није се никад женио, али увек је остао привржен породици. Бринуо је о родитељима, поудавао је сестре и збринуо њихову децу.
Преминуо је 22. априла 1900. године, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду.