Поводом обележавања 200 година од рођења српског адвоката, политичара и књижевника, Светозара Милетића (1826–1901), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела и литературе о животу и стваралаштву Светозара Милетића, може се погледати од 1. јуна 2026. године, у јавном каталогу Библиотеке Матице српске. Ауторка изложбе је Вања Ковачевић, а уредник је Селимир Радуловић.
Светозар Милетић је рођен 22. фебруара 1826. године у Мошорину у Шајкашкој као најстарији од седморо деце. Школовање је започео у родном месту, а касније је наставио у Тителу, у немачкој школи. Због тешке материјалне ситуације отац га је одвео у Нови Сад да изучи занат. Његову даровитост је приметио очев пријатељ, адвокат Арон Малетин, те је захваљујући његовој помоћи, Светозар уписао Српску православну велику гимназију. После гимназије Милетић је отишао у Пожун (Братислава) да изучава филозофију 1844. године на Евангелистичком лицеју. Убрзо је постао уредник студентског часописа Славјанка, који је добио шире национално-ослободилачке размере. У Пожуну је српска омладина основала друштво Слобода, које је деловало под утицајем свесловенских идеја, где се Милетић брзо истакао као један од вођа младих. Године 1847. Српско омладинско друштво је издало руком писани часопис Српски соко, у ком је Милетић објавио своје прве књижевне и политичке текстове. По завршетку школовања, прешао је на студије у Пешту, а потом се вратио у Карловце и тамо је присуствовао Мајској скупштини 1848. године, на којој је проглашена Српска Војводовина. После буне, 1849. године, Милетић је отишао у Беч. Уз стипендију кнеза Михаила Обреновића је завршио правне науке 1854. године и докторирао 1860. Потом је радио као судски пристав у Лугошу. Године 1856. положио је државни испит и отворио адвокатску канцеларију у Дунавској улици у Новом Саду, а убрзо после тога је и засновао породицу. Светозар Милетић је оженио Анку, рођену Милутиновић (1839–1925). Она му је родила деветоро деце, од којих су једино преживели кћер Милица (1859–1944) и син Славко (1869–1934). У политички живот се вратио серијом текстова у Србском дневнику у којима је разматрао ситуацију у тадашњој Европи, нарочито на Балкану. Године 1860. је донесена Октобарска диплома, којом се укинуло Војводство Србије и Тамишки Банат као посебна крунска област. У листу Србски дневник уочи Божића 1861. године, под називом, На Туциндан 1860. објавио је важан политички текст, који је снажно одјекнуо у народу. Са 35 година, 20. марта 1861, постао је градоначелник Новог Сада – најмлађи у историји града. Као градоначелник, Милетић је прогласио српски језик званичним, увео је школе на српском језику и писму и залагао се за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада. Исте године био је и председник Српске читаонице, када је под њеним окриљем основано Српско народно позориште. Милетић је ангажован и код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад 1864. године. Исте године постао је почасни члан Матице српске, а убрзо њен потпредседник. Покренуо је лист Застава 1866. године, а он је постао главно гласило српског народа. Основао је Српску народну слободоумну странку 1869. године, а такође је био и председник Дружине за уједињење и ослобођење српско са седиштем на Цетињу. Светозар Милетић је ухапшен 5. јула 1876. у свом стану у Новом Саду. Иако је осуђен на шест година затвора, пуштен је 15. новембра 1879. јер му је здравље било нарушено. После изласка из затвора био је физички ослабљен, а опорављао се у Будимпешти све до 1890. године. Преселио се 1896. код сина Славка. Светозар Милетић је преминуо 1901. године у Вршцу. Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду. Остао је упамћен као један од најзначајнијих српских политичких вођа XIX века.