Поводом обележавања 300 година од рођења Захарије Стефановића Орфелина, једног од најистакнутијих стваралаца српске културе и уметности XVIII века, који је за собом оставио многобројна разноврсна дела – бакрорезачка, калиграфска, поетска, историографска, богословска, педагошка, публицистичка, научно економска, БМС је приредила електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела и литературе о животу и стваралаштву Захарије Стефановића Орфелина, може се погледати од 24. априла 2026. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Ненад Станојевић, Михаило Сакач, Мирослав Марчић и Вид Кецман, стручни консултант Душица Грбића, а уредник је Селимир Радуловић.
Захарија Орфелин је рођен 1726. године у Вуковару. Отац му се звао Јован, а име мајке није познато. У науци не постоји сагласност ни о стварном презимену Захарије Орфелина. Већина истраживача верује да је оно било Стефановић, а да је он сам одабрао презиме Орфелин. Према једној теорији, презиме Орфелин настало је спајањем два грчка имена, Орфеј и Лин, по другој је у питању реч француског порекла, што значи „сироче”, док је по трећој теорији презиме узето по угледу на име познатог француског медаљара Орфелина. Такође, могуће је да је презиме Орфелин начињено од саме речи „орфелин”, која значи камен на врху круне.
Од 1749. до 1757. био је учитељ „Славенскија школи” у Новом Саду, где је 6. јула 1757. завршио писање песме и илустровање рукописне књижице Свечани поздрав Мојсеју Путнику, поводом доласка Мојсија Путника у Нови Сад за бачког епископа. Књига је веома лепо калиграфисана и илустрована, а у њој се налази и Орфелинов портрет Мојсија Путника. Потом је, према веровању Димитрија Кириловића, исписао књигу Зрцало науке. Нови Сад је напустио 1757, када се преселио у Сремске Карловце, где је био канцелист у служби митрополита Павла Ненадовића. У бакарној типографији у Сремским Карловцима 1759. отиснуо је прву Калиграфију, приручник за учење краснописа.
Године 1761. израдио је нацрт малог и великог торња за цркву у Сремским Карловцима и у Венецији му је штампана књижица Горестни плач славнија иногда Сербији. Венецијански штампар Димитрије Теодосије 1762. отиснуо је Орфелинов Плач Сербији. Исте године Теодосије је штампао још једно Орфелиново дело, Тренодију в мир человјека.
Напустивши Карловце, Захарија Орфелин је отишао у Темишвар за благајника епископа Викентија Јовановића Видака, а 1768. постао је ревизор у штампарији Димитрија Теодосија у Венецији. Исте године објављена му је прва и једина свеска Славеносрпског магазина, првог српског и јужнословенског часописа. Године 1772. изрезао је у бакру Манастир Кувеждин и објавио Житије Петра Великог у два издања.Позната су четири издања двотомног Житија Петра Великог: два анонимна венецијанска издања штампана у штампарији Димитрија Теодосија 1772, један примерак са бакрорезним илустрацијама и једно петроградско издање из 1774. године. У Библиотеци Матице српске налази се примерак илустрованог Житија Петра Великог,који је стигао 1989. као део библиотеке Ивана Суботића.
Године 1775. изрезао је и умножио бакрорез Манастир Крушедол, а 1776. саставио је Трактат о јединству цркве. По наруџби Илирске дворске депутације 1778. сачинио је бакрорезну Калиграфију за српске и влашке школе. Од 1779. до 1781. Орфелин је боравио у манастирима Беочин, Гргетег, Ремети, а боравио је и у Пакрацу (1781–1783). По наруџби Андрије Мандрија за манастир Хиландар резао је и умножавао бакрорез Свети Сава и Стефан Немања. На захтев митрополита Мојсија Путника постао је цензор у штампарији Јосифа Курцбека у Бечу, где је радио до 1784. године. У Бечу је издао Вечити календар и дело Искусни подрумар. Убрзо је дошао у Нови Сад, на мајур епископа Јосифа Јовановића Шакабенте. Преминуо је у сиромаштву, у Новом Саду, 19. јануара 1785. године. Сахрањен је дан касније на Јовановском гробљу у Новом Саду, које више не постоји. Године 1921. његови посмртни остаци су пренети на Успенско гробље, где је сахрањен у заједничкој гробници.