Поводом обележавања 100 година од рођења књижевника и академика Александра Тишме (Хоргош, 16. јануар 1924 – Нови Сад, 15. фебруар 2003), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор из дела Александра Тишме, као и литература о њему, може се погледати од 2. децембра до 8. јануара 2024. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту www.bms.rs. Аутор изложбе је Наташа Бундало Микић, уредник Селимир Радуловић.
Родио се у Хоргошу, 16. јануара 1924, месту у некадашњој jужној Угарској, које је после Првог светског рата припало Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Мајка Олга Милер потицала је из јеврејске трговачке породице (о којој је Терез Милер, Тишмина бака, писала у својим сећањима – Истинита прича, Нови Сад: Академска књига 2012). Олга је волела све врсте уметности, а завршила је и грађанску школу у Суботици. Отац Гавра, Србин, пореклом из аустроугарског граничарског села Висућа код Госпића, похађао је, захваљујући стипендији, ниже разреде у Сремским Карловцима, али школовање за богослова није наставио.
Основну школу и гимназију завршио је у Новом Саду, а студије енглеског језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду 1954. године. Од 1945. до 1949. године радио је као новинар у Слободној Војводини и Борби, а од 1949. до 1981. године био је уредник у Издавачком предузећу Матице српске у Новом Саду и уредник Летописа Матице српске од 1969. до 1973. Преводио је са мађарског и немачког језика. Његова књижевна дела преведена су на око 20 светских језика. Године 1949. Александар Тишма поново је добио запослење у Новом Саду, где је постао административни секретар Матице српске (у којој ће остати до пензионисања, радећи касније као уредник у Издавачком предузећу) и где је упознао Бошка Петровића и Младена Лесковца. Почиње да пише приказе периодичних публикација на страним језицима из области књижевности. Такође, преводи са мађарског, касније и са немачког, а у Летопису објављује и прву оригиналну причу Ибикина кућа. Почетком 1952. године венчао се са колегиницом Соњом Дракулић. Тек две године након очеве смрти (1955), напунивши 33 године, Тишма је добио пасош и први пут отпутовао – у Париз. Иако се у француској престоници добро снашао, вратио се породици и кући, у Матицу, где је следеће 1958. године објавио и прве путописе.
Од тада све више почиње да расте његова књижевна каријера. Објављује књиге приповедака Кривице и Крчма (1961). Исте године одлази у Пољску, где је настао чувени путопис Меридијани средње Европе. На том путовању Тишма је доживео неку врсту епифанијског увида који је за њега као писца значио прекретницу. Јеврејство, коме је и сâм рођењем припадао, и Холокауст (иако се није радило о проживљеном личном искуству) постају доминантне теме у његовим приповеткама и романима. То су дела са којима је писац доживео свој књижевни врхунац и која су овенчана бројним наградама. Управо романи Књига о Бламу (1972), Употреба човека (1976), Капо (1987), те збирка приповедака Школа безбожништва (1978) – где се као доминантне јављају теме зла у „цивилизованом” човеку и свету – преведене су на 17 језика, чиме је Тишма постао цењен и читан и ван српског и југословенског културног простора.
Дописни члан ВАНУ (Војвођанске академије наука) постао је 1979. године, а редовни 1984. За редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 1991, а за потпредседника њеног огранка у Новом Саду 1992. године. Академија уметности у Берлину (Die Akademie der Künste in Berlin) учинила га је својим чланом 2002. године. Добитник је бројних награда: Бранкове награде (1957); Октобарске награде Новог Сада (1966); Нолитове награде (1977); Нинове награде (1977); награде Народне библиотеке Србије (1978); награде Szirmai Karoly (1977, 1979); Андрићеве награде (1979); награде Лајпцишког сајма за европско разумевање (1995); Државне награде Аустрије за европску књижевност (1995); француског Oрдена витеза националног реда за заслуге (1997).
Након смрти Александра Тишме 15. фебруара 2003. године, захваљујући иницијативи његовог сина Андреја Тишме, такође угледног уметника, код новосадског издавача Академске књиге почела су да излазе његова сабрана дела. Као прва књига овог пројекта појавио се роман Женарник (2010), дело које је остало сачувано у рукопису. На Радио-телевизији Војводине 2015. године снимљена је серија, чији је сценарио написан према Тишмином роману Вере и завере (1983).
