Поводом обележавања 175 година од српског учешћа у Револуцији 1848. године, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела и литературе о личностима и догађајима из револуционарних година, 1848. и 1849, може се погледати од 20. новембра 2023. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутор изложбе је Срђан Граовац, а уредник је Селимир Радуловић.
Погледајте овде електронски каталог изложбе.
„Пролеће народа” један је од назива за низ револуција, које су од 1848. до 1849. захватиле добар део Старог континента. Узроке за избијање тих драматичних друштвено-политичких процеса можемо пронаћи у тежњи народа за укидањем феудалног поретка, али и жељи за стицањем личних, политичких и националних слобода.
Револуција 1848. посебно је уздрмала древну и мултиетничку Хабзбуршку монархију. Револуционарни покрети Мађара, Немаца, Срба, Италијана, Хрвата и других народа, прожетих снажним националним набојем, постали су претња по територијални итегритет, па и сам опстанак Дунавске монархије.
Најопаснији по интересе бечког двора био је Мађарски револуционарни покрет, који је тежио успостављању независне државе на готово половини територије Хабзбуршке монархије. Тачније, на оној земљи коју су Мађари сматрали својим историјским и националним простором. Вођа мађарских револуционара био је помађарени Словак, Лајош Кошут.
Изложени вишедеценијској верској и националној дискриминацији од стране бечког двора, Срби су на Мађарску револуцију испрва гледали благонаклоно. Истакнути српски интелектуалци показали су спремност да се заједно са Мађарима супротставе бечком апсолутизму. У програму од седамнаест тачака они су поставили захтеве за политичким и грађанским правима и слободама српског народа. Тражили су право на употребу свог језика, управљање школством и локалном самоуправом, редовно сазивање Народног сабора итд.
Маја 1848. године на Црквено-народном сабору, Мајској скупштини, народни представници истакли су да је српски народ слободан и независтан под окриљем хабзбуршке круне. Проглашена је Српска Војводина на територији Бачке, Барање, Баната Срема и делова Војне границе. Образован је Народни одбор као извршни орган скупштине, митрополит Рајачић је уздигнут у звање патријарха, а за војводу Српског војводства изабран је Стеван Шупљикац.
Пошто Мађари нису показали спремност на сарадњу, а Лајош Кошут је Србе чак оптужио за велеиздају и отворено им запретио ратом, српски политички представници окренули су се сарадњи са бечким двором. Борбе између српских и мађарских револуционарних снага водиле су се широм Бачке и Баната, а први у помоћ Србима у Дунавској монархији прискочили су добровољци из Кнежевине Србије, предвођени Стеваном Книћанином.
Након што је Мађарска револуција угушена, хабзбуршки цар је 1849. године формирао Војводство Србија и Тамишки Банат, као својеврсно испуњење српских захтева из револуције. Међутим, такво војводство било је српско само по имену и ни по чему другом. У „аустријској Војводини”, из које је изузета војна граница, Срби су били тек трећи народ по бројности. Титулу војводе за себе је задржао цар. Власт у његово име вршио аустријски генерал, а званични језик био је немачки. Српски интереси, на тај начин, били су потпуно дезавуисани.
Упркос изневереним очекивањима, револуција је допринела јачању националног духа и покрета, који ће наставити политичку борбу за очување и опстанак српског народа северно од Саве и Дунава. Снови српских револуционара из 1848. године остварени су седамдесет година касније, када је на концу Првог светског рата 1918. године Велика народна скупштина у Новом Саду донела одлуку о присаједињењу Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији.
