Поводом обележавања 125 година од рођења вајара Сретена Стојановића (Приједор, 15. фебруара 1898 – Београд, 29. октобар 1960), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Сретена Стојановића, као и литература о њему, постављена је од 7. до 27. августа 2023. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Александар Радовић, уредник Селимир Радуловић.
Сретен Стојановић рођен је у Приједору, у кући православног свештеника Симе Стојановића. Основну школу завршио је у Приједору, а средњу је почео да похађа у Бањалуци, али је, због револуционарне делатности, истеран из гимназије. Уписан је у гимназију у Тузли, део активности проводи као члан организације Млада Босна када му је запрећено избацивањем из школе. Током балканских ратова 1913. године, у Београду, уписује Прву мушку гимназију, а након Сарајевског атентата ухапшен је и са групом сабораца спроведен у затворе у Приједору, Бихаћу и Зеници (1916). Наредне године дочекао је амнестију, а убрзо се пребацује у Загреб где склапа пријатељство са лекаром др Ђурицом Ђорђевић захваљујући чијој стипендији одлази, почетком 1918. године, у Беч. У том граду, код професора Целезног и Левандовског, започиње уметничко образовање да би крајем октобра 1919. отишао на даље школовање, у Париз.
Након пресељења у Београд, почетком двадесетих година, почиње озбиљан и професионалан стваралачки рад формирајући свој први вајарски атеље, (прва изложба 1922. године), пише ликовну критику, жени се Јеленом Милошевић из Шапца (1925). Један је од оснивача групе „Облик“ и „Самостални“, председник Удружења ликовних уметника (1935. и 1936. године), а крајем 1937. изабран је за професора тек основане Академије ликовних уметности.
После Другог светског рата био је председник Савеза ликовних уметника Југославије (СЛУЈ-а), секретар Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС-а), декан Академије ликовних уметности (1949-1960), први ректор Универзитета уметности у Београду (1957-1958). Уредник је часописа „Уметност“, покретач едиције издавачког друштва „Просвета“ (Београд) „Сликари и вајари“. За дописног члана САНУ изабран је 1950, за редовног 1959. године.
Поред вајарства у којем је препознат као „мајстор српског психолошког портрета“, исказао се и као сликар и аутор цртежа. Његово скулпторско дело се, у историји српског вајарства, дели у три фазе. Осим бројних бистâ и јавних споменика аутор је монументалних споменика из НОБ-а.
Српска књижевна задруга је, 1997. године, објавила Стојановићеву аутобиографију под називом Сећање на младост (1904-1922), а Радио-телевизија Србије је, 2013. године у сарадњи са Фондацијом „Сретен Стојановић“ из Београда, приказала ретроспективну изложбу овог српског вајара.
