Поводом обележавања 150 година од рођења Томаса Мана (1875–1955), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу посвећену животу и делу овог великог немачког књижевника. Изложба садржи избор из његових дела, превода на српски језик, као и студија и књижевноисторијске литературе о њему. Поставка се може погледати у јавном каталогу Библиотеке. Аутор изложбе је Мирко Димић, а уредник Селимир Радуловић.
Томас Ман рођен је 6. јуна 1875. године у Либеку, у угледној патрицијској породици. Основно образовање стекао је у родном граду, а после очеве смрти породица се преселила у Минхен, где је започео студије историје и економије, али их није довршио. У младости је сарађивао у књижевним часописима Симплицисимус и Пан, где су објављене његове прве приповетке. Иако потиче из имућне породице, рано је морао самостално да се брине за своје образовање и егзистенцију. На његово стваралаштво снажно су утицали руски и скандинавски писци, као и филозофија Артура Шопенхауера и Фридриха Ничеа, те музика Рихарда Вагнера.
Светску славу стекао је романом Буденброкови (1901), породичном хроником у којој приказује пропадање једне буржоаске породице под теретом духовне празнине и материјализма. Уследили су романи и приповетке који продубљују теме односа уметности и живота, интелектуалне и моралне кризе: Тонио Крегер (1903), Краљевска висост (1909), Смрт у Венецији (1912), Чаробни брег (1924) и Јосиф и његова браћа (1933–1943). У његовим делима доминирају сложени ликови интелектуалаца, сукоби духа и тела, рационалног и чулног, појединца и друштва.
Добитник је Нобелове награде за књижевност 1929. године за роман Буденброкови. Већ 1930. године Ман је у новели Марио и чаробњак пророчки упозорио на опасност фашизма. Након доласка Хитлера на власт емигрирао је у Швајцарску, а потом у Сједињене Америчке Државе. У изгнанству је створио своја најдубља дела: Лота у Вајмару (1939) и Доктор Фаустус (1947), у којима је продубио теме моралне одговорности, уметности и зла. Као ангажован интелектуалац, Ман је у бројним говорима и есејима бранио вредности хуманизма, слободе и уметничке независности.
Последње године живота провео је у Цириху, где је умро 12. августа 1955. године. У том периоду написао је и романе Изабраник (1951) и Исповест варалице Феликса Крула (1954), у којима се преплићу иронија, хумор и дубоко промишљање људске природе. Његови бројни есеји посвећени Гетеу, Толстоју, Вагнеру, Ничеу, Достојевском и другим великанима, сведоче о ширини његовог духа и ерудиције.
Томас Ман био је члан Баварске академије лепих уметности и почасни доктор универзитета у Оксфорду, Бону, Лајдену и Принстону. Његова дела преведена су на више од педесет језика, а његов утицај остаје један од најдубљих у европској и светској књижевности XX века. Његово стваралаштво обележава спој класичне форме, модерне психолошке анализе и моралне одговорности уметника пред историјом.