Поводом обележавања 850 година од рођења Светог Саве, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор књижевних дела и литературе о животу Светог Саве, може се погледати од 27. јуна 2025. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Мирослав Марчић и Ненад Станојевић, а уредник је Селимир Радуловић.
Свети Сава је рођен око 1175. године као принц Растко, најмлађи син великог жупана Стефана Немање (1168‒1196) и његове жене Ане. Принц је дечачке дане проводио у Расу, на очевом двору, стичући потребна знања за једног високог племића. Са петнаест година отац га шаље у Хум, да том земљом господари.
Око 1195. године, крадом у пратњи руских монаха бежи на Свету Гору, где ће примити монашку ризу и узети име Сава. Чувши за бекство сина, Стефан Немања је послао потеру за њим. Међутим, потера је стигла касно ‒ Растко је већ примио монашку ризу. Растко је своје монашко име узео по угледу на Светог Саву Освећеног Јерусалимског, кога је веома ценио. У Ватопеду је стекао завидно познавање светоотачке литературе, римског државног и грчког црквеног права.
Сабором у Расу, 25. марта 1196, Немања је оставио сину Стефану престо и упутио се на Свету Гору где се замонашио и узео име Симеон. Монаси Сава и Симеон богато су даривали манастире на Светој Гори, али тамо српског манастира није било. Зато су отац и син решили да уз помоћ великог жупана Рашке, Стефана, 1198. оснују манастир Хиландар, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Стефан Немања се упокојио у Хиландару, 13. фебруара 1199, као монах Симеон. Тако је у Србији почела борба око престола између Вукана и Стефана. На наговор браће, Сава је очеве мошти пренео у Студеницу, где је браћу, по предању, измирио крај очевог одра.
У Србију се вратио 1207, где је постављен за игумана манастира Студеница, за који је саставио Студенички типик (1208). Док је боравио у Србији, Сава је иницирао оснивање манастира Жиче. Повратком у Србију, Сава је, такође, активније учествовао у државним пословима, махом одлазећи у дипломатске мисије. Србија је уздигнута на ранг краљевине 1217. године, када је из руку посланика римског папе Стефан примио круну. Било је потребно стећи и црквену независност, па се Сава 1218/19. упутио у Никеју, васељенском патријарху Манојлу Сарантену и никејском цару. Тада је српска црква уздигнута на ранг архиепископије, а Сава је постао њен први поглавар. Центар нове српске архиепископије постао је манастир Жича.
По повратку из Никеје, Сава се неко време задржао у Солуну где је 1220. завршио писање свог Номоканона (Законоправила), зборника правних списа којим се дефинише црквени и световни живот у Србији. Пре тога, већ у раном периоду свог монаштва, дао је значајан допринос развоју српског канонског права Карејским (1197) и Хиландарским типиком (1199).
Значајна су два Савина путовања у Свету земљу, где је поред светих места, посетио Александрију и Антиохију, саставши се са најважнијим људима земаља које је посетио. По повратку са другог путовања, на позив бугарског цара долази у Велико Трново, где умире крајем 1235. године.